Zanimljiv članak sam opazio koji je napisao Edmond Ademi i to o Čedi-the-Jovanoviću. U pitanju je jedan mali hvalospev. Legitiman kao takav, ali vrlo štetan kao izvor informisanosti za neupućene, naročito ako su u pitanju kolege liberali, a da nisu iz Srbije. Ovo je put do samog članka http://www.plusinfo.mk/mislenje/445/Fenomenot-Cheda
Dobronameran liberal u Srbiji voli da čuje dobru reč o liberalima iz Srbije, jer njih ima, no ovo je ep o Jovanoviću, omnipotentnom te večitom predsedniku Liberalno Demokratske Partije (LDP) u Srbiji, od strane kolega iz susedstva. Jeste, mi treba da komuniciramo i gradimo zajedničke liberalne vrednosti primerene našim socioekonomskim realnostima te da kontinuirano iskušavamo liberalnu agendu i konkretne adekvatne politike.
Mera moje reakcije ovde jeste da gornje nikako nećemo postići personalnim veličanjem tamo gde mu mesta nema, jer onda ulazimo u idolteriju tako karekterističnu za dominantne retrogradne političke stranke i organizacije. Suštinsko razlikovanje uslovljava i formalnu, kao i svaku drugu različitost.
Hvalospevi o prividnom vodji liberala u Srbiji naročito mogu da budu prijatna onda kada isti dodju od ‘korisnika’ njegovih politika, od van liberalnog kruga promatrača i-ili učesnika. Kao jedna posledica efikasnosti liberalnih politika ili pak kompromisa ili pak bilo kakvog učinka u socijalno ili poličkom duskursu, a da nije propaganda ili slično.
Međutim onda kada to nije slučaj, a ovde ja tvrdim da to nije slučaj, onda imamo problem oko efikasnog sagledavanja liberalne agende kako u Srbiji tako i na Balkanu. Pitanja koja leže iza Čedine liberalne propagande su realna i važna. A ona mogu biti poput ovih...Gde smo? Šta smo uradili do sada? Šta nam je činiti? I gde je u svemu tome Čedomir.
Za mnoge liberale u Srbiji, naročito za one neglasajuće i/ili odbačene od Čede (lista je duga), srpski Vili Brant nikako ne može da bude osoba koja ima tako, medju svim liberalima, nepopularan i retrogadan učinak kao lider. I to ne samo kao lider jedine parlamentarne liberalne stranke u Srbiji, već kao neko ko predstavlja sinonim za, ama baš sve parlamentarno te institucionalizovane liberalne reprezentativnosti kod nas. Nema druge stranke u Srbiji a da dela u tom ideološkom pravcu, a nema više ni NVOa koje su se oportunistički prelile u vlast.
Znači, imamo samo Čedu, a on ovde se tvrdi on ništa ne valja, dok mi ostali ne delamo jer njemu ne valjamo, i to je jedan Čedin mrak! Jasno je da naša društva nemaju preterano veliki liberalni potencijal na takozvanom grassroots nivou i to je u redu, no i ovo malo što imamo razbeži se zbog malih diktatorčića poput Čede-the-jedinog i u tome je srž gneva ovog teksta.
U inače zanimljimov tekstu se takođe kaže da Čedu ”Пола Србија мрази, една третина го сака, а една третина не го разбира”…nemojmo se prevariti, ovo može da bude samo paušalan utisak. Istina je naime da ga Pola okrvavljenolopovske Srbije mrzi, da ga trećina ne razume, te da ga jedna desetina manje voli, a da ga druga desetina podržava i da već glasa za njega. No možda najvažnije u vezi ovoga što nije rečeno jeste da tu postoji još jedna desetina ili manje procenata glasača u Srbiji koji jesu ne-Čedini liberali baš poput mene, koji ne samo da ga ne vole, već Jovanovića sa pravom gledaju kao na najozbiljniju prepreku razvoja liberalizma kod nas.
Drugim rečima, Čeda jeste efikasan, no samo u ulozi NVO svojstvene whistleblowing uloge i ništa više! Kao narodni poslanik sa pristupom Luja XIV tipa “stranka - to sam ja” on je uzurpirao sav liberalni prostor, rasturio je stranku koja je prvobitno i ličila na nešto, koja se nadala nečemu, na čiju su inauguralnu skupštinu mnogi došli, a, na već sledeću, se nisu vratili.
Tip je osion, sveznajući, mangup i budaletina (sad sam već skroz otvoren), koji je oterao iz stranke dobar deo onoga što je tada valjalo (od Lečica, Srbljanovićke pa do Vesne Pešić, plus desetine drugih), i tako osigurao večni status quo u kom liberalna Srbija nikada neće u ovoj konstalaciji da poraste od sadašnjih 5% izborne podrške stanci.
On ovakav, naročito nakon blamaže oko Vesne Pešic, je osigurao da nas drugih 5% ili sl. srbijanskih liberala nikada neće doći pod njegovu autokratskopartijsku kapu koja je replicirana po modelima drugih stranaka koje nemaju ni “u” od svoje unutrašnjostranačke demokratičnosti. Ovo traje već neko vreme i šteti potencijalu arhitekture našeg institucionalnstranačkog sistema.
Sumnajm da će se ovde ikada išta pod ovim okolnostima promeni, a naročito ne ka većoj liberlanoj izbornoj participativnosti i liberalnostrančkoj efikasnosti. Nema više istinskog reprezenta liberalnog gradjanstva u Srbiji, a to je bio Gradjanski Savez Srbije, koji je zapavo bio jedina prava liberalno-intelektualna moralna gromada u Srbiji, a ne Čeda! No ta stranka je nestala skupa sa Vesnom Pešić koja ga je dovela svojevremeno u LDP. To je bio uslov Čede. Ispoštovan je, a sve se raspalo. Samo je on ovako kitnjast i pseudomoderan ostao.
Da bi liberalnoj agendi u Srbiji zaista procvetalo, Čeda mora da ode, i stranka da otvori vrata i stane iza svojih reči svojim delima, koja za sada ne postoje.
