Serbia beeing serious about going nuts, outcome unknown

Lacking time to cover every fuckin' ugly detail going on around me these days, and inability to that in a better way than Pera Lukovic made me just cut & paste Pera's stuff (thanks P. !), here it is (will try to get it in English too):

Petar Luković, Feral Tribune, 20/02/2008

U tjednu u kojem je Kosovo 17.2. 2008. postalo nezavisna država, što bi po patriotskom defaultu na emocionalnoj skali srbovanja bilo otprilike ravno najrazornijem duševnom zemljotresu – prava antička tragedija dogodila se, u stvari, u Novom Sadu gde je u nedelju ujutru, u dva posle ponoći, u kafiću „Lounge“, u samom centru grada, u namerno izazvanom požaru, izgorelo osam mladih ljudi. Besan što su ga iz kafića izbacili zbog pijanstva i nasilničkog ponašanja, ubica je upaljačem zapalio jamboliju kojom su obloženi zidovi kafića: za samo nekoliko minuta „Lounge“ se pretvorio u Danteov Inferno: pokojnike su identifikovali preko DNK jer su, naprosto, sagoreli. Pitanje: kakav je to mozak spreman da ubije, zapali, uništi, poništi ili likvidira osam života mladih ljudi (koji su bizarnom ironijom bili ili najbolji studenti ili deca kojima bi se svako ponosio), odjednom više nije lokalna anamneza, već slika Države u kojoj su ovakvi debili odrasli. U poređenju sa novosadskim ludakom (koji po vrlo strogim srpskim zakonima može biti osuđen najviše na 12 godina robije zbog ugrožavanja javne bezbednosti ili već neke takve romantične definicije), ono što se iste večeri dešavalo u Beogradu – gde se palilo, žarilo, razbijalo, uništavalo u navodno spontanim ali savršeno organizovanim profašističkim protestima u kojima je svaki nacistički odred s hitlerovskim pozdravom odradio svoj zadatak – izgledalo je kao veselo kombinovana Srpska Slika gde se učinak pojedinca upaljačem sukladno ali vatreno slaže sa kolektivnom traumom u kojoj je sve dozvoljeno, svejedno da li je osam mrtvih u novosadskom kafiću ili stotine povređenih na ulicama države koja Nasilje uvek vidi kao jedini izlaz, večito alibi-objašnjavajući da su u pitanju frustracija, zavera, vaskoliki neprijatelji, mržnja prema pravoslavlju ili sankcije – ta slika izgorelog novosadskog kafića koji nikakve veze s politikom nije imao, ideološka je freeze-frame fotografija režima koji nema vremena da se bavi banalnim detaljima oko osam mrtvih dok u istom trenutku Kosovo proglašava nezavisnost. Jer, ako vest o smrti nesrećnih Novosađana stigne u 26. minut u državni RTS „Dnevnik“, a da prethodno vidimo i čujemo svaku državnotvorno-ministarsku budalu koja lamentira nad Kosovom, odbijajući da prizna da se u Prištini desilo ono što se desilo – onda smo gospodo, rekao bi Winston Churchill, u „velikom problemu“. A je li Vojislav Koštunica uputio saučešće porodicama nastradilih u Novom Sadu? A je li Boris Tadić uputio saučešće porodicama nastradalih u Novom Sadu? A je li Tomislav Nikolić uputio saučešće porodicama nastradalih u Novom Sadu? Naravno da niko od njih nije ni pomislio da je osam mrtvih u kafiću nešto bitno što bi nas u danu kad je Kosovo postalo nezavisno skrenulo s puta – važno je samo da nekako, bilo kako, čak i nikako zadržimo Kosovo u okviru Srbije, ostalo su trice i kučine, This Is Serbia!

01. FRIDAY ON MY MIND: DAN DRŽAVNOSTI ILI KOŠTUNICA NA KONSULTACIJAMA SA KARAĐORĐEM: "Došli smo u Orašac da se posavetujemo sa Karađorđem,"... rekao je premijer Koštunica na proslavi Dana državnosti Srbije, ne objašnjavajući tehničke detalje konsultacija; hoće li Koštunica Vojislav lično iskopati mrtvog Karađorđa i s kosturom u komadima voditi sadržajan i konstruktivan razgovor, ili će dead Karađorđe lično ustati iz groba, otresti prašinu, i sa sekirom u ruci pristupiti pregovorima glede Kosova, jer, o čemu bi se sa srpskim premijerom moglo razgovarati 48 sati uoči kosovske nezavisnosti? Budući da su razgovori između dva mrtvaca, Koštunice & Karađorđa, ostali nedostupni javnosti, jedino smo čuli dr Voju koji se vratio sa briefinga sa koštunjavim ostacama Karađorđa; odmah nam je – ustanički – poručio da „Srbija brani pravni poredak i budućnost sveta“. Ovo sa budućnošću sveta već smo 1999. čuli od Mirjane Marković: ili je Karađorđe bio drogiran šljivovicom dok je ovako nešto savetovao Koštunicu ili se Koštunica nudistički predao Matiji Bećkoviću koji mu je za ovu priliku pisao budalaštine tipa da je "u našoj istoriji, ovo prvi put da otimači od nas traže da se složimo, da odobrimo i prihvatimo, da ropski pozdravimo otimanje Kosova. Da potpišemo da nije naše - ono što vekovima jeste naše. Da priznamo kako nismo sa Kosova, odakle jesmo". Bećkovićevo-mirjanamarkovićevski- pastiši koji lirski poništavaju razliku između Matije & Mire, dosegli su Koštuničin erotski ego u rečenicama tipa: "Svet nas pita - koliko košta to što vi Srbi jeste? Koliko košta vaše sećanje? Pošto je vaša istorija? Koliko kvadratnih metara imaju vaši manastiri, pa da vas obeštetimo. Bolje je da vam platimo da budete nešto drugo. Isplati vam se da budete nešto drugo, a ne ono što jeste. I još više, da potpišemo kako na sve to pristajemo. Da kaznimo i sami sebe. Da sednemo za sto evropske porodice kao jedina država koja je stolicu za evropskim stolom dobila nedostojnom trgovinom, samoodricanjem od sećanja i identiteta. Ima glasova i među nama da je tako lakše. Da nam se više isplati. Takvu računicu ne umem da izvedem". Kad nam je Karađorđe na ruralni srpski preveo Koštunicu, shvatili smo da smo najebali: život mora da stane sve dok se Kosovo ne vrati pod skute Srbije!

03. SATURDAY: PARANOIA IS SKILL: Najava da će Parlament Kosova (čitaj: nelegitimni, veštački, nepriznati, teroristički, secesionistički) već u nedelju u tri popodne proglasiti nezavisnost – oblikovala se kroz udarnu poruku („Sutra otimaju!“) sa naslovne strane „Večernjih novosti“. Uteha da je Vlada Srbije još u četvrtak, unapred, poništila sve odluke koje će separatističko šiptarsko pleme doneti tek u nedelju – što jeste pravni fenomen: da se poništava ono što još nije obelodanjeno –bila je tek uvod u suočenje sa grubom stvarnošću. Do pre 24 časa, Koštunica Vojislav & Comp. uveravali su nas da je Ahtisarijev plan mrtav i duboko zakopan, potpuno zaboravljen i poništen; kad su iz Prištine stigle vesti o nadirućoj nezavisnosti uz pomoć misije Europske Unije a po Ahtisarijevom planu – ispostavilo se da Ahtisari nikad nije bio živahniji! Toliko o srpskoj diplomatiji i uverenju da Kosovo nikad, never, taman posla – neće proglasiti nezavisnost jer, objašnjavano nam je, ne smeju pičke, ne usuđuju se, Rusija je na našoj strani, pravda je na našoj strani, Šri Lanka je uz nas, moćni Kipar zapretiće svima koji se usude da Kosovo odvoje od majke Srbije! A tek Subotica!

04. SUNDAY FUN: DEAD FLOWERS FOREVER: Točno 60 minuta nakon što je Kosovo postalo nezavisno, pred novinare u Vladi Srbije izašao je dr Koštunica Vojislav, pažljivo isfeniran, sa legalno stepenastim ali celovitim šiškama na čitavoj teritoriji svoje kosovske frizure, da nam, budalama, objasni o čemu se, zapravo, radi. „Nikada se kao danas nije jasnije pokazala istina zašto je Srbija divljački razarana pod NATO bombama. Pravi temelj lažne države Kosovo čine bombe kojima je NATO rušio Srbiju“, rekao je dr Voja i u laganom speedu ukazao na glavne srpske neprijatelje: „Amerika je prisilila Evropu da je sledi u nečuvenom nasilju koje demonstrira nad Srbima. Evropa je danas pognula glavu i zbog toga će ona biti odgovorna za sve dalekosežne posledice koje će ovo nasilje imati po evropski i svetski poredak“. A onda poentirao: „Dok politika sile misli da je danas trijumfovavala praveći lažnu državu, milioni Srba već misle o danu slobode koji mora doći. Niko još nije uspeo da spreči srpski narod da ostvari svoju slobodu“. Koštunica se za ovaj govor verovatno konsultovao sa mrtvim Miloševićem, jer sve što smo od feniranog Voje čuli – jeste falsifikovani re-make Miloševićevih najvećih hitova iz 1999, s precizno targetiranim neprijateljima kojima pod hitno, što pre, koliko večeras, treba jebati majku, da osete srpsku crnu ruku.

05. BURN, BABY, BURN: Vodeći srpski hamburger-neprijatelj, nesrećni „McDonalds“, oboren na kolena još 1999, uz čuvenu parolu „Vi imate Mek, mi imao Tvrd“, opet je bio na udaru „patriotskih organizacija i predstavnika nevladinog sektora“ kako je dan kasnije somnabulna „Politika“ pokušala da opiše horde huligana, klerofašista, nacista, rasističkih navijača i ostalih pomahnitalih pojedinaca koji su odmah po Koštuničinom tipovanju – ukapirali da sve što ima veze sa odvratnom Amerikom i pičkastom EU valja pretvoriti u sveti kosovski prah. Kako je srpska policija imala patriotski zadatak da pokaže simpatije prema kolektivnim izlivima Kosova u mozak, na meti su se našle američka i slovenačka ambasada, svaki kafić i svaki automobil na putu do kosovskog cilja, svaka podla žardinjera ili kontejner za đubre, a posebice nesrećni „Mercator“ kojeg su u Čačku blokirale kamiondžije a u Beogradu, klasično, maltretirali lažnim dojavama za bombu koja samo što nije eksplodirala. Sve se, razume se, nastavilo i narednih dana širom Srbije: na meti su bili LDP-odbori, poslastičarnice čiji vlasnici nisu imali „ić“ u prezimenu, sve što smrdi na slovenačku robu, albanska ambasada, vozilo ambasadora Brazila, slučajni koleteralno štetni kafići, opet „McDonald“, opet „Mercator“, ponovo „McDonald“ kojem nije pomoglo ni što je svojevremeno šajkaču stavio na svoj američki znak – tek da pokaže koliko je ovo, u stvari, srpsko preduzeće nacionalno osvešćeno! Ova kristalna noć koja je trajala i traje nekoliko dana, bez namere da se okonča, postavlja nove standarde političke akcije: šta li će se tek desiti kad Hrvatska prizna Kosovo? I tko je rekao „Idea“?

06. SUNDAY NIGHT FEVER: DAN KAD JE MILOŠEVIĆ REHABILITOVAN:
Možda izgleda hrvatski zabavno, ali je bolesno srpski istinito: dočekali smo da nam Ivica Dačić, šef Miloševićevih socijalista (SPS) otkriva toplu vodu ovdašnje politike; predsednik SPS ocenio je kako su reakcije predsednika i premijera Srbije, povodom kosovskog problema, Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, "nažalost, potpuna moralna i politička satisfakcija" za politiku koju je SPS vodio prethodne decenije. "Nema nikakve razlike između jučerašnjih izlaganja Koštunice i Tadića i politike SPS iz 90-tih godina. Zahvalan sam Koštunici na dirljivim rečima o NATO bombardovanju 1999. godine", rekao je Dačić. Kako li se posle ovakvih komplimenata, pitam se, osećaju glasači Borisa Tadića, koji su u prostodušnoj naivnosti poverovali da glasajući za Kena glasaju za nekakve europske integracije i nešto civilizovaniji život?

07. „POTVRĐIVANJE ODLUKE O PONIŠTENJU ODLUKE“: Pod ovakvim raskošnim naslovom teme o kojoj se raspravljalo – Skupština Srbije je većinom od 225 glasova (bez LDP) aklamacijom odbacila nezavisnost Kosova, uveravajući nas da se ništa nije promenilo; Kosovo nije nezavisno; tko prizna taj je pizda; Srbija funkcioniše na čitavom Kosovu (hi-hi-hi); Kosovo će zauvek biti deo celovite Srbije. Sjajni govori Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka koji su do detalja objasnili i razgolitili ulogu Koštunice u ovom najnovijem srpskom porazu – naišli su na prezrivi smeh premijera i njegovih saradnika; kao da su se zapanjili pred činjenicom da ima Srba koji su već odavno znali da će se sve ovo dogoditi, na to upozoravali, ali ih je Koštunica, uvek u pravu, uveravao da to nije moguće i da Kosovo nikad neće postati nezavisno, a posebice da kad je postalo nezavisno to ništa ne znači i da je pravi trenutak da se „pregovori nastave“ što je realno koliko da se plan Z4 na Hrvatsku primeni od sutra!

08. KOSOVO IS BURNING: Poslednjih 24 časa, nasilje iz Beograda i ostalih srpskih gradova fokusiralo se na severni deo Kosova; eksplozije, bombe, dizanje u vazduh graničnih prelaza – integralni su deo srpske strategije da se ni po koju cenu ne dozvoli da „lažno Kosovo“ ostvari plan jedinstvene države. Slobodan Samardžić, mračna figura Koštuničinog Nacionalnog Fronta, tzv. ministar za „Kosovo i Metohiju“, što je titula koja mu je faktički prestala u nedelju popodne jer je Kosovo postalo nezavisno – izjavio je da možda nije lepo što se „sve ovo“ dešava ali da je potpuno „legitimno“ i u skladu sa planovima i idejama Vlade Srbije da se nikako ne dozvoli da „lažno Kosovo“ stigne na granice Srbije. Hoće se reći da je ovo tek početak oružanog sukoba niskog intenziteta i da nema nikakve šanse da se čitav problem zatvori nekakvim kompromisom, jer u srpskom jeziku – kad je ta fucking word u pitanju – nema tog pojma. Još kad se zna da severnim Kosovom rukovode pomahnitali DSS kadrovi koji imaju strogo lični/finansijski interes da čitavo ludilo pretvore u vrstu rata, onda je sasvim logično da prisustvujemo palestinskom scenariju, uz nacionalno nadahnuće onog tipa kad su SAO ćelije bile u modi. SAO Hrvatska, recimo!

09. SERBIA: LITTLE MISS APOCALYPSE: Naslovi u srpskim dnevnim novinama („Bombe na srpsku decu“, „Stop teroru“, „Odbrana Kosmeta“, „Na ivici“, „Prekid kontakta sa zemljama koje priznaju Kosovo“, „Srbi zapalili kontrolne punktove u Jarinju i Brnjaku“, „Ko da mi otme iz moje duše Kosovo“) emocionalna je hrana za ovdašnju javnost uplašenu da pita za budalaštine tipa Europska Unija ili ukidanje viza; ritualni strah pomešan sa osvetničkim radikalizmom – prava je mera ovdašnje atmosfere u kojoj ona vrsta politike koja zagovora izolaciju, kurčenje i pravednu borbu protiv srpskih neprijatelja ne samo da indoktrinira nego i trijumfuje apokaliptičnim slikama budućnosti, priželjkujući raspad Amerike, raspad Evoropske Unije, raspad bilo čega - jer bi tek nečija najveća nesreća bila prava mera ovdašnje najveće srpske sreće. Osetilo se to u izjavi Slobodana Samardžića, onog hipotetičkog ministra za Kosovo, koji je na pitanje kako reaguje na napade na ambasade, na vandalsko ponašanje fašista i huligana – odgovorio da je to smešno porediti sa „onim što su ONI nama učinili“, otvarajući prostor za svaku vrstu paljevine, jer je u ovakvim okolnostima, tako smo ga sasvim ispravno razumeli, ama baš sve dozvoljeno, naročito kad se obračunavamo sa Evropom i Amerikom, seremo se na puszi Evropu i puszi Ameriku!

10. DRŽAVOTVORNI MITING: WE WRITE OUR OWN ANTHEMS: U četvrtak će se, ispred nekadašnje SFRJ Skupštine, održati spektakularni miting, u zajedničkoj organizaciji Vojislava Koštunice, Borisa Tadića i Tomislava Nikolića. Sama pornografska činjenica da će Boris Tadić govoriti u tandemu sa Koštunicom i Nikolićem, poslednji je ekser u mrtvački kovčeg moderne Srbije; isti taj Tadić koji je izbore dobio na navodno europskoj destinaciji, optužujući radikale za sva zla devedesetih – govoriće pred radikalskom publikom, izgovarajući iste kosovske zavete kao Koštunica i Nikolić. Deca tog dana neće ići u školu; studenti neće ići na predavanja; vozovi će besplatno dovoziti građane u Beograd; sve je spremno da ova dirljiva DS&DSS&SRS koalicija Srbiju povede putevima Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Kosovsko ludilo traje i trajaće: još kad se setimo SAO Krajine... gde će nam biti kraj ako kraja uopće ima!

*Za naslove u tekstu obilato koristio pesme sa albuma „Everybody Makes Some Noise“ grupe The A.K.A.S (Are Everywhere)